Ljilljan Milenkovic

 

POPULARAN I TAJANSTVEN

Iako Ognjan Radivojevic skromno tvrdi da mu biografija nije bas nesto spektakularna, cinjenice govore suprotno. Klavir je poceo da svira u petoj godini, a prvi solisticki koncert odrzao je kao jedanaestogodisnjak. Studirao je dirigovanje, radio kao asistent Darinke Matic-Marovic, vodio mladi hor “Krsmanac”. U “Orkestru za svadbe i sahrane”, dvanaest godina bio je Bregina desna ruka, a trenutno je jedan od najtrazenijih muzicara na ovim prostorima. Sudeci po uspehu pesme “Hajde cico”, Ognjanu Radivojevicu otvara se novo poglavlje u karijeri.

Da li je za vasu muzicku karijeru isključivi krivac vaš otac Rade Radivojević?

Otac me je podstakao da kao mali pocnem da sviram, ispravljao moje sviracke greske, podrzavao u kriznim situacijama.U mojoj kuci muzika je oduvek bila i zabava i posao i hobi, pa je bilo cudno kad u goste dodje neko ko nema veze sa muzikom. Ali verujem da sve to ne bi imalo ni smisla ni efekta da nisam imao talenta i zelju da istrazujem. Svirao sam, orkestrirao i aranzirao najrazlicitiju muziku. Ni sada ne mogu da kazem da mi je ovaj ili onaj pravac najomiljeniji. Ako je kompozicija posebna, uzivam u njoj bez obzira da li je u pitanju Mocart,Lenon ili Bajramovic.

Sta ste nasledili od majke?

I ona je muzicki talentovana. Dugo je svirala violinu. Verujem da sam i od nje pokupio malo sluha. Od majke sam sigurno nasledio eksplozivni temperament, a voleo bih da sam i lepotu.

Jedinac ste , da li ste bili razmaženo dete? Vaš otac kaže da ste se rano osmostalili?

Kao studentsko dete, nisam imao prilike da se izborim za status razmazenog. Moji roditelji su to osujetili jos u vreme obdanista, kada sam danima stajao zalepljen za prozor i urlao, cekajuci da prodju ulicom u kojoj se nalazio vrtic, sazale se i vrate me kuci. Poceli su da idu na posao zaobilaznim putem, izbegavajuci vrtic, a ja sam prestao da zapomazem. Sa trinaest godina poceo sam da zaradjujem od muzike, budem dugo van kuce i donosim “zrele” odluke, sa svim usponima i padovima koji se dese kada rano udjete u svet odraslih.

Detinjstvo ste proveli u Beogradu i danas, nakon brojnih putovanja kažete da je Beograd vaša baza . Šta to Beograd ima što drugi gradovi nemaju?

Prvenstveno to sto je moj grad, sto mnogo krajeva, ulica, zgrada nosi uspomene na period odrastanja. Vise od deceniju proveo sam po svetskim metropoloma, stekao prijatelje na celoj planeti, neke evropske gradove poznajem kao i Beograd, ali sam se malo umorio od zivota sa koferom u ruci, po hotelskim sobama. Sada mnogo redje putujem, odmaram se od takvog tempa. Beograd je kuca.

Svirate veliki broj instrumenata. Postoji li neki koji ne umete da svirate?

Veliki broj instrumenata poceo sam da sviram tako sto sam bio u situacijama da je potrebno, bilo na koncertu, bilo u studiju, da se odsvira neki instrument, a nije imao ko. Kada poznajete teoriju i imate malo talenta, nije tesko savladati ni jedan instument. Neke nisam nikada svirao, ali ako se javi potreba, potrudicu se da naucim.

Dvanest godina ste blisko saradjivali sa Goranom Bregovićem u “Orkestru za svadbe i sahrane “? Kako je počela ta saradnja i na čemu ste sve zajedno radili?

Pozvao me je kada se pripremao za film “Arisona dream”. Prvo sam mislio da je u pitanju fora nekog od mojih prijatelja, a onda taj poziv shvatio kao veliko priznanje. Poceo sam kao orkestrator i studijski saradnik, a onda su se moja zaduzenja povecavala.

Sa njim sam radio muziku za desetak inostranih filmova, kao i na albumima Iggy Pop-a, Ofre Haze, Jorgosa Dalarasa, Sezen Akse, Kayah, Kristofa Kravcika, Cezarie Evore… Zajedno smo odsvirali nesto vise od 600 koncerta po svetu.

Za Bregovića kažu da je težak čovek . Koliko je teško raditi sa njim? Sa “Orkestrom za svadbe i sahrane”obišli ste čitavu Evropu, koliko je to bilo naporno?

Goran je vrhunski profesionalac, sa posebnim, orginalnim darom za muziku. Uz to potpuno je ostvaren u svakom smislu. Sa takvim covekom svakako nije tesko raditi.

Bio je to ubitacan tempo. Ako nismo bili na turneji, onda smo dananonocno radili u studiju. Medjutim, nije bio naporno, bilo je uzbudljivo. Iskustvo koje sam stekao radeci sa njim, muzicko i zivotno, je neprocenjivo.

Bili ste Bregina desna ruka ,ali više čovek iz senke . Da li vam je to smetalo, ili je to bilo ostvarenje dečačkih snova?

Nisam nikad osecao da sam u senci. Radio sam u studiju na muzici koju smo izvodili, vodio sam orkestar, dirigovao,svirao,pevao, pred stotinama hiljada ljudi, upoznao i saradjivao sa svetskom muzickom elitom. Ako pod senkom podrazumevate sto me nije bilo u beogradskoj stampi, onda to i nije losa senka.

Svirali ste i sa Rambom Amadeusom. Ko je lakši za saradnju Brega ili Rambo?

Volim Rambovu lucidnost, i muzicku i karakternu, bio je to divan period. Mnogi ne znaju koliko je brojna i verna njegova publika, te svirke su bile posebni dogadjaji, a zezanje kao na ekskurziji. Ipak, Goran je svetska zvezda koja nastupa na najvecim pozornicama sveta, samim tim odgovornost i profesionalizam koji je obavezan za takav posao prilicno je nepoznat u nasoj zemlji.

Član ste i benda koji prati na turnejama Zdravka Čolića . Kakav je on za saradnju ?

Cola je nasa najveca zvezda, cini mi se i najvoljenija. Volim da ga slusam dok peva,volim njegovu energiju, mislim da i on voli sto sam iza njega.

Da li ste saradjivali i sa narodnjacima, odnosno turbofolkerima?

U periodu turbofolka nisam bio u Beogradu, nisam upoznat sa tom muzikom, niti znam sta ta rec znaci. Lose muzike ima i sada, amaterski uradjene, koju rade neznalice bez osecaja , u svim muzickim zanrovima. Saradjivao sam i sa pevacima folk, ciganske, izvorne muzike.

Originalni vizuelni i muzički nastup na domaćem “Izboru za pesmu Evrovizije” sa pesmom “Hajde , Cico” učinio vas je poznatim široj javnosti. Kako je nastala Cica?

To sam ispricao sto puta, tu melodiju sam komponovao kao ring ton za jedan telefon , njoj se svidelo i nateran sam da od toga napravim pesmu. U to vreme je bio konkurs za Beoviziju i ucinilo mi se kao dobra ideja da tako najavim solo karijeru.

Nakon nastupa na Izboru za pesmu Evrovizije , ima vas svuda , na svim televizijama. Da li vam popularnost prija i da li za publiku pripremate neko novo iznenadjenje?

Ne mislim da je pojavljivanje na televiziji reper popularnosti, a koncerti orkestra za Svadbe i sahrane, svakako su pustani vise od “cice”. Ne osecam se kao ”popularan” niti imam te ambicije, ljudi koji su cenili ono sto radim, jos uvek su na istim pozicijama i to mi je vazno. Odlazem stalno svoju plocu zbog obaveza koje imam prema drugima, ali se nadam da ce biti gotova do proleca. Voleo bih da se i te pesme dopadnu ljudima.

Kao srednjoškolac nosili ste dugačku kosu i pravili ste različite figure od kose. Danas izgledate dosta ekscentrično, ličite na Džingis Kana . Odakle taj imidž i koliko je to deo vašeg marketinga?

i sada imam dugacku kosu. Na odredjenim delovima glave. Salim se, nikada nisam imao ovakvu ili onakvu frizuru zbog imidza, moj svet funkcionise prilicno izolovano od ostatka univerzuma i retko mislim na utisak koji cu ostaviti.

Da li vam ponekad smeta što nemate privatnost?

Veoma drzim do privatnosti i ne mislim da je nemam. Ponekad cujem da su neke budalastine objavljene u novinama, ali to ne moze da uzdrma moju tvrdjavu.

Da li ste savladali vožnju rolerima?

Ne znam odakle znate da ih vozim? Jesam, posle nekoliko ciscenja betona. Sada neizmerno uzivam u voznji, posebno u pravom drustvu,posle napornog dana u studiju.

Koje jezike govorite?

Osim jezika naroda i narodnosti, govorim engleski i italijanski,snalazim se sa francuskim i nemackim.

Crno je vaša boja, da li ste darker ?

Nisam „darker’’, nosim i druge boje, ali se najkomotnije osecam u crnom.

Ne volite da pričate o privatnom životu ,ali kako bi trebalo da izgleda vaša izabranica , odnosno koje kvalitete bi trebalo da poseduje?

Da bude pametna kao Seron Stoun, lepa kao Andjelina Dzoli, zabavna kao Fibi iz “Prijatelja”, plemenita kao Majka Tereza i posvecena kao majka 7 Jugovica.