Filip Jovanovic

Sirim virus ljubavi prema muzici

Poznati muzicar Ognjan Radivojevic u razgovoru za dodatak “Dom” govori o ljubavi, profesiji, porodici i zeni koja mu je osvojila srce.

U jednom od intervjua ste rekli da su se svi vasi preci bavili muzikom. Znaci li to da Vam je jos od malena bila zelja da se posvetite muzici?

Nijesam siguran da bilo koje dijete zna sta zeli. Dopadala mi se i tada ideja da budem muzicar, ali zelio sam i da budem Tarzan ili pilot. Moji roditelji su imali presudnu ulogu, sa pet godina su me upisali u muzicku skolu , ispostavilo se da sam talentovan. Onda je klupko spontano pocelo da se okrece.

Radili ste jedno vrijeme kao profesor. Kako je bilo naci se iza katedre i nekoga uciti. Kolika je odgovornost?

Radio sam taj posao kao veoma mlad, bilo mi je interesantno. Muzika je specificna, ne mozete covjeka bez dara nauciti icemu, a kad u nekome vidite talenat, osjecate njegov napredak kao licni uspjeh. Nadam se da sam bar jednom od svojih djaka prenio taj neizlecivi virus ljubavi prema muzici.

Odrastali ste u muzickoj porodici? Koliko su Vam roditelji pomogli odnosno koliko ste prihvatali njihove kritike? Koje su to njihove rijeci koje Vam pomazu u ovom poslu?

Kao sto sam rekao, porodica je vjerovatno imala kljucnu ulogu, muzika je u mojoj kuci bila vaznija i od egzistencijalnih stvari. Cjelo detinjstvo me je majka svakodnevno vozila sa Ceraka u centar, u muzicku skolu, cekala me po nekoliko sati, vracala kuci gde sam nastavljao da vjezbam do odlaska u krevet.

Kritike i od oca i od drugih bolje prihvatam sada nego u mladosti, kada sam mislio da sam najpametniji i da sve znam. Za majku sam oduvjek najbolji, bez konkurencije.

Izvodjaci zabavne muzike kazu da je njihov posao hleb sa devet kora. Da li je tesko do novca stici i do koje mjere je on bitan u zivotu?

Bitan je u smislu da veoma olaksava svakodnevicu, pruza mogucnost za ludorije i uzivanje. Ipak, parama se ne mogu kupiti najvaznije stvari u zivotu, a i cesto da bi dosli do ozbiljnog novca morate prodati dusu djavolu. Zato sam prilicno ravnodusan prema bogatstvu, imam koliko mi treba i zadovoljan sam. i nikad za novac ne radim ono sto ne bih radio i za dzabe.

Baveci se ovim poslom imali ste priliku da upoznate mnoge ljude, mentalitete i sredinu. Kad sagledas stvari sta je nasa prednost a sta mana i gdje sebe vidite?

Cini mi se da bi mogao da zivim u nekoliko evropskih metropola u kojima sam proveo dosta vremena. U njima je sve cistije, sredjenije, zna se red, postuju se vrijednosti, definisana je kultura ponasanja.

Ali su mnogi moji prijatelji stranci u Beogradu ziveli nekoliko dana kao sto u svojim zemljama nijesu nekoliko godina. Taj balkanski duh, otvorenost, srdacnost, srcanost, nekada i ludost, cini nas unikatnim. Zato ce moja zemlja uvek biti moja baza.

Mnogi kazu da su umjetnici sujetni ljudi. Da li je to tacno i na koliko zavidnih ljudi dnevno naidjete?

Sujeta nije vezana samo za umjetnike, mozda su oni najeksponiraniji, pa se u njima najvise vidi. Cini mi se da je usko povezana sa nesigurnoscu, sumnjom u licni kvalitet. Upoznao sam mnoge svjetske velikane, nijesu mi delovali ni malo sujetno. Zavidljivost je opet dio naseg folklora, nazalost, narod smo koji se vise raduje tudjem neuspjehu nego licnom uspjehu.

Mnogi smatraju da ljudi koji se bave nestalnim poslom malo vremena posvecju sebi i ne vode uredan zivot. Koliko zapravo imate slobodnog vremena?

Ne mogu da se zamislim ni u jednom poslu sa radnim vremenom. Ne zivim bas urednim, zdravim zivotom, ali sam sebi odredjujem i vrijeme za rad, i za odmor, za provod. Oduvjek je tako bilo, sviram profesionalno od 15. godine, jedino takav zivot umijem da zivim.

Dobri prijatelji su oni koji. . .

su uz tebe i kad se pije i kad se bije i kad se veseli i kad se tuguje.

Sta sve covjek mora u zivotu sve da zna, da nauci?

Nemoguce je znati sve, vise sam za to da bude svijestan sta najbolje zna da radi i da se drzi toga. Da za sve ostalo pita one koji znaju vise od njega. i da se trudi da se stalno mijenja, nadgradjuje, da svakim danom bude bolji – i sebi i svojim najmilijima.

Cime se ponosite?

Devojkom koja me voli.

Imate dosta obozavateljki. Da li je to prednost ili mana?

Nijesam toga svijestan. Postoje devojke koje postuju moj rad, mozda su me idealizovale kroz muziku koju sviram, ali ne volim da ih zovem obozavateljkama, to mi je malo uvredljivo. Volio bih da ih ima sto vise, to bi znacilo da je moja muzika nasla put do slicnih meni.

Da li su romantika i ljubav danas u sluzbi patetike? Da li ste se ikada ludo zaljubili, onako nekontrolisano i kakav je osjecaj?

Svako moje zaljubljivanje je bilo ludo i nekontrolisano. Znate taj osecaj, kad vas sve boli, kad vas ne drzi mesto, kad ne mozete da se skoncentrisete ni na sta, kad pravite gluposti. Ljubav sa sobom vuce romantiku, patetika mi je stran pojam. Ne volim pateticne, ni zene ni muskarce.

Sta to cica nece da ti da i ko je ona?

Cica je sluzbenica banke, kojoj sam trazio kredit od milion eura.

Vasa buducnost je. . .

Primjera radi, na Crnogorskom primorju, na jahti od 35 metara – potpuna nirvana. Bez telefona, kompjutera, televizora. U odabranom drustvu.