Muzičar nesvakidašnje harizme i imidža, talenta i znanja, izašao je u susret sajtu putovanja.info i odgovorio na neka pitanja vezana za detinjstvo, karijeru i naravno - putovanja.

Čovek ste koji poseduje visok stepen muzičkog obrazovanja - studirali ste klavir na "Muzičkoj akademiji" (odsek - dirigovanje), a kasnije i predavali na odseku za džez u "Muzičkoj školi - Stanković". Profesionalno svirate od svoje 13. godine (od džeza do roka). Koliko Vam je muzika ulepšala detinjstvo i da li ste je na samom startu školovanja doživljavali kao "teret" ili kao zadovoljstvo i uživanje u nekom lepšem, kreativnijem svetu?

Kao dete nisam imao izbora. Podrazumevalo se da ću se baviti muzikom, roditelji su me upisali u muzičku školu sa 5 godina. Kada su me profesori “markirali” kao talenat, nametnuli su mi i mnogo više obaveza nego drugoj deci, tako da sam u muzičkoj školi provodio najveći deo dana.
Bilo je momenata kada sam zavideo svojim drugarima koji su dokoličarili dok sam ja svirao, ali iz ove perspektive mislim da sam bio samo na dobitku. Bilo je vremena i za druženje i za sport i za zaljubljivanje, a iskustva i doživljaji koje mi je omogućila muzika su nenadoknadivi. Pre nego sto sam počeo da se brijem, svirao sam sa velikim muzičarima, ucio od najboljih, putovao, upoznavao ljude. Danas ne umem da zamislim život bez muzike.

Imali ste tu priliku da sarađujete i sa mnogim džez muzičarima po Evropi. Neki od njih su: Duško Gojković, Stjepko Gut, Klark Teri... Koliko je ta saradnja doprinela da Vi postanete bolji i zreliji na muzičkoj sceni, jer je džez, uz klasičnu muziku, poznat kao najteža instrumentalna veština?

Kada želite da usavršite svoje umeće do najviših standarda, džez se nameće kao muzika bez alternative. Džez je specifičan, mora se razumeti. Svira se iz duše, ali je potrebna vrhunska tehnika da bi zvučao kako treba. Ljudi sa kojima sam svirao su bili jako zahtevni i strogi, ali su izvukli iz mene najbolje. Uz njih sam stekao veštinu koja se ne uči u školama.

Početak vrhunca Vaše karijere je saradnja sa Goranom Bregovićem (u periodu od 1992. do 2004.), kao i zvanje dirigenta i producenta "Big Bend" orkestra RTS-a (u periodu od 1991. do 1997.). S’ jedne strane džez, a sa druge - nešto sasvim suprotno. Koliko je bilo - lako ili teško, sarađivati sa gospodinom Bregovićem?

Goran je vrhunski profesionalac. Prepušta ljudima u koje ima poverenje potpunu slobodu rada, nismo se za više od decenije ni jednom sporečkali. Muzika, koju sam svirao i stvarao kao vodja “Orkestra za svadbe i sahrane”, bila je nešto novo u odnosu na moja predhodna iskustva, ali sam taj ogroman, zahtevan posao, obavljao sa velikim zadovoljstvom.

Proputovali ste pola sveta i upoznali eminentne muzičare. Koliko se "zvezde" u inostranstvu razlikuju od običnih ljudi i sa kojima od njih ste i dalje ostali u kontaktu?

Vrhunski muzičari u svetu su ljudi sa velikim delima iza sebe. Nemaju potrebu za glumatanjem i foliranjem. Sretali smo i radili albume za mnoge “zvezde” – uglavnom su to divni ljudi, koji su želeli da saznaju vise o našoj “čudnoj” muzici, strasti i energiji koja iz nje izvire.

Danas ste se predani isključivo solo karijeri. Gde crpite konstantnu energiju za nove projekte i da li ponekad imate problema sa pronalaženjem inspiracije?

Inspiracija je luksuz kojim mogu da se pohvale amateri. Od muzike živim, od nje zaradjujem od 13. godine. Kada nemam preterani motiv ili inspiraciju, kompenzujem ih znanjem. Radim puno producentskih poslova i uvek mi je lakše da napravim nešto za drugoga nego za sebe. “Inspiracija” je obicno reč koju koristim kao izgovor, kada me pitaju – kada ćete komponovati nešto novo za sebe.

Iz prethodnih pitanja i Vaših odgovora, može se primetiti da ste se naputovali. Ali, seća li se gospodin Ogi Radivojević svog prvog, dečačkog putovanja? 

Putovanje koje pamtim iz roditeljskih priča je kada sam sa obdaništem u 2. godini išao na more. Kažu da su deca non-stop plakala i tražila mame, a ja sam uživao kao prase u blatu.

Vaše omiljeno godišnje doba i zašto?

Najviše se obradujem proleću, kada posle zime i bljuzgavice, ogreje sunce, skinemo kapute, uživamo u šetnji. Volim i leto, pod suncobranima ili u klimatizovanim prostorima, ali u proleće oživim, kao  priroda.

Kada krećete na put, koliko vremena i pažnje posvećujete prtljagu koji ćete poneti sa sobom?

Veoma malo vremena trošim na spremanje, obično se pakujem neposredno pred put. Živeo sam 15-tak godina “u koferu”, spremanje je preraslo u refleks. Kofer mi je kao apoteka, ništa ne bude izgužvano ili nabacano, iskustvo me je naučilo da ne nosim nepotrebne i da ne zaboravljam neophodne stvari.

Najdraže putovanje?  

Moje najdraže putovanje nije vezano za mesto u kome sam bio, već za osobu sa kojom sam putovao. Preporučio bih svima da na putovanje nikako ne zaborave da ponesu dobro raspoloženje i želju da svoje saputnike obraduju i usreće, onda je dobar provod zagarantovan.
Od turističkih destinacija preporučio bih Firencu. To je poseban grad u svakom smislu – po atmosferi, arhitekturi, gostoprimljivosti, šmeku. Nemojte propustiti da ga posetite.

Od svih zemalja u kojima ste bili, čiju nacionalnu kuhinju posebno, i sa zadovoljstvom, uvek ističete?

Najviše uživam u italijanskoj kuhinji, volim i da jedem i da spremam njihove specijalitete. Francuska vina su mi bez konkurencije.

Najoriginalnije su one anegdote sa putovanja. Koja je Vaša?

Imam ih pregršt. Dešavalo se da provodimo dane u avionima, da spavamo na aerodromu, da izadjemo na binu, a ne znamo ni u kojoj smo zemlji, a kamoli gradu. Nailazili smo na različite kulture, nismo znali za pravila ponašanja, pa smo pravili glupe gafove. Svirali smo pred plemstvom i pred publikom različitih mentaliteta, odsedali u najelitnijim hotelima i groznim “rupama”. Moje anegdote bi mogle predugo da se pricaju.

Da ne živite u Beogradu, gde bi bilo Vaše mesto iz snova?

Mogao bih da živim u Francuskoj i u Italiji, ali u Beogradu živim jer želim, ne zato što moram. Beograd je moj izbor. Moje mesto iz snova je srce jedne dame.

Kada Vam u posetu dođu prijatelji iz inostranstva, gde ih obavezno vodite?

Vodim ih na ručak u “Zaplet”, na zezanje u male, nepoznate lokale sa sjajnom muzikom i atmosferom. Ako ima vremena, pokažem im Skadarliju, Kalemegdan, Adu, Ušće, vozam ih kroz lepe beogradske bulevare. I uvek im objašnjavam da je ovo divan grad koji se lako zavoli.

Neostvarena želja?

Nemam grandiozne želje. Voleo bih da sreća i harmonija u kojoj živim potraje večno.

Budući profesionalni planovi?

Radim na svom novom albumu, nadam se da ću ga završiti u ovoj godini.

I na kraju - Vaš omiljeni citat?

“Ako želiš pobijediti, ne smiješ izgubiti” – Alan Ford.

 Razgovarao: Marko Radovanac